Скоро сваки дан слушамо о породицама које одлазе у бијели свијет. Жалимо се да нас је сваким новим даном све мање. Слушамо младе како се жале да је тешко основати породицу...

У свему томе има много истине.

Живот овдје зна бити суров и тежак, али када и гдје живот није такав?!

Доласком на чело општине Братунац обећао сам да ћу се борити за бољу будућност наше дјеце и омладине. Од тог циља нисам и нећу никад одустати.

У овој години успјели смо збринути све братуначке малишане у вртић, обезбједити ђацима бесплатан превоз, уџбенике, направити модеран спортски терен...

То није довољно. Зато ћемо мој тим и ја радити још више и још јаче.

Знамо да је младим људима потребан посао како би основали властиту породицу. У периоду пред нама то ће бити наш највећи приоритет. Али док се то реализује, морамо бринути и пазити једни на друге. Понекад, довољан је и симболичан гест пажње да покажете људима око себе да нису сами и заборављени.

Зато сам данас посјетио породице Лопатић, Тодоровић, Вуксић и Салиховић које нам свима могу бити свијетао примјер велике и срећне породице. Њиховим малишанима сам уручио новогодишње пакетиће у име општине Братунац.

Синиша и Весна Лопатић су недавно добили близанце Василија и Атанасија. Њихова старија кћерка Марија Магдалена нас је дочекала као права домаћица.

Никола и Мирјана Тодоровић су поносни родитељи првих братуначких тројки.

Ана, Ђорђе и Петар су прави мали анђели.

Миленко Вуксић и његова супруга Невена одгајају седморо дјеце. Своје четворо и братово троје дјеце. Када дођете у њихов дом, чини вам се да на свијету не постоји срећније мјесто иако је живот према овој породици често био веома суров.

Шемсо Салиховић из Вољавице је самохрани отац четворо дјеце. Двије старије кћерке су удате. Супруга Мина је након 20 година брака напустила њега и дјецу. Од тада, најтеже је шестогодишњој Мелдини која често тражи мајку. Ова породица живи у веома тешким условима у шта сам се лично увјерио. Већ сутра општина Братунац ће уплатити неопходну финансијску помоћ како би могли адаптирати трошну кућу.

Када на тренутак уловите беспомоћни дјечији поглед и учините да се то дијете барем на тренутак обрадује обичном новогодишњем пакетићу, осјетите истовремено радост и тугу. Осјетите понајвише обавезу да сваком братуначком дјетету омогућите бољи и срећнији живот.

Ништа ја данас нисам урадио крупно и значајно. Посјетио сам неколико својих суграђана и уручио пакетиће њиховој дјеци. Ипак, оно што ми је запало за око јесте да један овакав обичан чин пажње људима дјелује нереално. Некако смо се отуђили једни од других. Не смијемо то радити. Ко нам има пречи од нас самих? Од наше дјеце?

Срећни вам свима предстојећи празници!

Ваш начелник,

Срђан Ранкић.